Pojam održive poljoprivrede (sustainable agriculture) obuhvata tri glavna cilja: ekološki nadzor životne okoline, profitabilnost gazdinstva i prosperitet seoske zajednice, te se može različito posmatrati - sa stanovišta Seljaka i korisnika proizvoda (potrošača). Zajedničko zainteresovanim stranama mora biti što obuhvatnije, višeznačno, naučno sagledavanje i poštovanje ove važne "fabrike pod vedrim nebom".


Težnja je da se stvore uslovi za neprekidnu proizvodnju gazdinstva. Da bi se ovo ostvarilo potrebno je sagledati:

1) dugoročne efekte agrotehnike na osobine zemljišta, što je od suštinske važnosti za useve i
2) mogućnosti za stalno ulaganje finansijskih sredstava.


Naučni podaci potvrđuju da zemljištu najviše šteti prekomerno ratarenje (erozija) i navodnjavanje bez odgovarajućeg odvodnjavanja (zaslanjivanje tla) - što, itekako, snižava stepen održivosti proizvodnje. Finansijska pitanja su osetljiva jer je potrebno postići ravnotežu relacije:
ulaganje > prihod < subvencije Države, u proizvodnji koja se pretežno odvija na otvorenom i, u isto vreme, od životne je važnosti za prehranu stanovništva i bitna je stavka kućnog budžeta (pitanje socio-ekonomskog konflikta, presudnog za održivost biotehničkog ciklusa!!!).


Pored vazduha i sunčeve svetlosti, koji su neograničeno prisutni, usevima su potrebne hranljive materije i voda iz zemljišta, što je teže obezbediti na mnogim geografskim lokacijama. Posle perioda gajenja i žetve letine, tlo osiromaši u hranljivim sastojcima te ih treba, neprekidno, nadomeštati da se održi normalni ciklus kruženja materije u prirodi i buduća proizvodnja (beskonačni krug uzroka i posledica poslovanja gazdinstva: tlo je jedino osnovno sredstvo koje ne podleže amortizaciji u klasičnom smislu i može se, dvosmerno, unapređivati-degradirati te, ne samo figurativno, narodno iskustvo veli: "...Seljak je srastao sa zemljom!"; ovi postulati se krajnje ozbiljno izučavaju u bioagrikulturi čije su teoretske-praktične temelje postavili Rudolf Štainer i ser Albert Hauvard).



Održiva poljoprivreda počiva na revitalizaciji tla minimalnim korišćenjem neobnovljivih izvora, kakvi su, npr., zemni gas (korišćen za prevođenje atmosferskog azota u veštačko đubrivo) ili rude (fosfati). U principu, nepresušni su izvori usvojivog azota:

1- reciklirani biljni ostaci i đubrivo animalnog/humanog porekla;

2- leguminoze i bilje koji žive u simbiozi sa bakterijama, azotofiksatorima (soja, pasulj, bob, lupina, lucerka...);

3- prilagođavanje industrijskog procesa azotne fiksacije za korišćenje vodonika (možda i električne energije solarnih ćelija i vetra) umesto zemnog gasa;

4- genetički inženjering ne-leguminoznog bilja, stvaranje biljnih organizama sposobnih za simbiozu sa azotnim bakterijama ili, čak, azotofiksaciju bez mikrobioloških simbionata (ova mogućnost se proučava od 1970-ih godina ali ni današnja biotehnologija još nije dorasla ovome izazovu a, treba naglasiti, sve je veće protivljenje ekološki osvešćenih ljudi u pogledu ovakvih istraživanja!!!).

Nadalje, vrlo su ograničene mogućnosti za održivu zamenu, npr., fosfora i kalijuma, drugim, obnovljivim, izvorima.


Neka poljoprivredna područja imaju dovoljno vode od atmosferskih padavina za rast useva dok većina drugih oskudeva i potrebno je graditi sisteme za navodnjavanje. Irigacioni sistem mora biti održiv, obnovljiv, izvor vode, pažljivo nadziran, koji koristi ni više ni manje vode nego što je prirodno potrebno usevima jer, u suprotnom: postaje neefikasan, neobnovljiv izvor.


Napretkom tehnologije bušenja dubokih bunara i postavljanjem snažnih pumpi u jedno vreme se smatralo da se tako može rešiti pitanje navodnjavanja velikih površina - međutim, ovo nije uspešno rešenje, nepredvidljivo je, jer zavisi od količine padavina i velikih materijalnih ulaganja - a dešavalo se da podzemni rezervoari vode presahnu zbog objektivnih/subjektivnih razloga.


[Opominjući, rečiti primeri delikatnosti gazdovanja vodnim izvorima su, npr., opadanje nivoa Aralskog jezera nekritičkim crpljenjem reka Amu-Darje i Sir-Darje... prekomerno isušivanje ritova u Panonskoj niziji koji su bitni za održavanje vodnog režima... ubrzana devastacija šuma u Republici Srpskoj (smanjivanje vodnog potencijala tla i presušivanje izvora žive vode), čemu se pokušava stati na put...; pozitivnu sliku imaju poznati sistemi za navodnjavanje u Bugarskoj, Grčkoj i Izraelu - svakako, treba pažljivo proučavati sisteme navodnjavanja Persijanaca, Egipćana, Inka, Maja... čije su civilizacije počivale na detaljnim spoznajama održivog kruženja vode i uspešnoj agrikulturi!!!].


Zbog ograničenosti prirodnih resursa, neefikasna poljoprivreda ih iscrpljuje i smanjuje mogućnosti za dalju nabavku i nastavljanje proizvodnje. Ovako zasnovana, izvor je, kako zagađivanja životne okoline tako i velikih finansijskih troškova. Ovo je poljoprivreda koja, uglavnom, zavisi od bogatstva tla i finansijskih dotacija društva te, kratkoročno gledano, još uspeva ostvariti bolji ekonomski efekat nego dobro zasnovana, održiva, ekološka agrikultura - što, svedoci smo, ne može beskrajno trajati.


Ekonomski posmatrano, farma mora ostvariti prihod, što zavisi od načina prodaje useva na tržištu. Najpovoljnija je prodaja na samoj farmi, jer lakše pokriva troškove proizvodnje i ostvaruje najkraći put do kupca. Prodaja na udaljenijim lokacijama zahteva složeniji sistem ekonomskog sagledavanja jer uključuje dodatne troškove pakovanja, rada i transporta (diskonti, supermarketi). Ovako se formira lanac sastavljen od proizvođača, prerađivača, trgovca i potrošača. Ostvaruje se veći prihod zbog istovremenog, jeftinijeg, transporta većeg broja jedinica proizvoda. Međutim, ovo se ne može nazvati održivim sistemom jer zavisi od korišćenja neobnovljivih izvora - transport, prerada, pakovanje, manipulacija... Šta više, ovakav sistem je osetljiv na niz promenljivih, malo predvidljivih, pojava koje mogu izazvati raznorodnu lančanu reakciju: štrajkovi, ratni sukobi, cene energenata i globalni ekonomski uslovi kao što su: cena rada, kamatne stope, nova tržišta i cene poljoprivrednih proizvoda (kolika šarolikost vlada po poslednjem navodu, zorno svedoči tužan primer da je cena afričke sirove kafe, u momentu utovara na brod, već postigla 2000% u odnosu na proizvođačku, što je nezamisliva pojava u poljoprivredi razvijenog sveta).


U socijalnom pogledu, razvijanje održive poljoprivrede izaziva duboke promene u metodima poslovanja i načinu života u odnosu na klasičnu koja ne zadovoljava, gore navedena, tri glavna cilja održivosti, a pod velikim je uticajem teško promenljivih interesa korporacija i pojedinaca angažovanih u tzv. „agrobiznisu”.


Tačka gledišta zagovornika sistema održive poljoprivrede je da se nastoje objektivno sagledati i uravnotežiti svi činioci proizvodnje, kako povoljni, tako i oni drugi - manje poželjni. Najvažniji činioci su: sunčeva energija, vazduh, tlo i atmosferske padavine, koji su prirodno prisutni u sistemu kao deo širih, planetarnih, procesa i ne zahtevaju nikakve troškove. Ovde je jedino tlo dostupno intervenciji čoveka korišćenjem vremena i rada (ekonomska ulaganja zavise samo od cene ljudskog rada i troškova rada mašina). Takođe, u domenu ljudskog uticaja je izbor useva i načina njihovog gajenja, gde vidno mesto zauzimaju plodosmena i agrotehnički metodi poboljšanja zemljišta što sve vodi optimalnom zadovoljenju i ostvarenju željenih sistemskih ciljeva održivosti.



Monokultura, kao metod, je neodrživa jer zahteva dodatne, neobnovljive, izvore kao što su hemijska sredstva za zaštitu i veštačka đubriva. Tako da monokultura isključuje tlo iz prirodnog kruženja materije, povišava salinitet, čineći ga nepodesnim za dalje korišćenje uprkos sve većim ulaganjima. Pesticidi su kratkoročno efikasni i narušavaju složeni ekološki sistem mikroorganizama tla koji omogućava pravilan razvoj korena biljke. Naučni eksperimenti rasta bilja u normalnom zemljištu upoređeni sa hidroponskom metodom pokazuju da bilje 33% brže raste ako su prisutni korisni mikroorganizmi. U isto vreme, izvesni pesticidi imaju toksičan efekat na ljude i stoku, na insekte-oprašivače (pčele, leptiri) bez kojih se oprašivanje mora vršiti korišćenjem neizvesnog i skupog manuelnog rada - bez kojeg ne bi ni bilo plodova. (Pitanje akumulacije hemijskih zaštitnih sredstava u plodovima i lekovitom bilju sa okolnih površina i njihov poguban, dugoročno pritajen, toksičan efekat na ljudski organizam izlaze iz okvira teme te ih navodim samo kao smernicu za dalje razmišljanje!!!)


Istorijski gledano, farmeri teže da gaje samo ranostasne i najproduktivnije biljke što rezultuje smanjenjem genetske raznolikosti koja se zapaža u slobodnoj prirodi. Bez ovog diverziteta usevi postaju prijemčivi za bolesti i dolazi do opadanja prinosa. Poznat je primer gladi stanovništva u Irskoj izazvanoj gajenjem krompira u opasnoj kombinaciji monokulture i monovarijetetnog gajenja (ovo se i danas događa kod tzv. "tradicionalnih" odgajivača izvesnog bilja gde se na velikim površinama u monokulturi gaji samo jedan varijetet - prvi znak degradacije je višegodišnje opadanje prinosa od, npr., 2% ili manje, uz sve veća ulaganja, te smanjenje prihoda... ovo je teško uočljiv proces!!!). Da se ova pojava spreči i omogući održivost sistema, naučnici savetuju gajenje različitog broja višegodišnjih biljnih kultura na istom polju a da svaka uspeva u različitoj sezoni te da ne konkuriše drugoj u pogledu prirodnih izvora. Ovaj sistem preslikava biodiverzitet u prirodi a kao rezultat ima povećanje otpornosti na bolesti i smanjenje erozije i gubitka hranljivih materija tla. Na primer, azotna fiksacija leguminoza u sadejstvu sa biljkama koje imaju potrebu za nitratima omogućava da se zemljište koristi svake godine. Leguminoze u jednoj sezoni obogate tlo amonijumovim i nitratnim solima tako da se druge biljke mogu posejati, odgajiti i požnjeti sa minimalnim dodavanjem hraniva iz drugih izvora.


U praksi ne postoji samo jedan pristup održivoj poljoprivredi nego se metodi moraju prilagođavati svakom pojedinačnom slučaju. Naime, koriste se izvesni agrotehnički postupci koji su u bitnoj suprotnosti sa konceptom održivosti, kao što je spaljivanje strnjišta koje pogoršava zemljišna svojstva i podstiče eroziju, slično skidanju biomase ili predubokom oranju, te se situacija menja od parcele do parcele.



Zaključak

Postavljaju se pitanja: šta se događa ukoliko je farma sposobna da neprekidno proizvodi, kakav je uticaj na životnu okolinu, kako izbeći negativne efekte... Na primer, predozirana količina veštačkih đubriva ili stajnjaka na parceli, kapilarnim putem može zagaditi obližnje reke i okolne parcele i često se previđa da je otpadni sok kod spravljanja silaže jedan od najvažnijih zagađivača okoline ukoliko silo objekti nemaju osočne jame... Slično ovome, ako su prinosi useva niski zbog ispošćenosti tla i smanjene sposobnosti zadržavanja vode, farmeri se odlučuju za krčenje novog zemljišta, desetkujući kišne šume pri tome, ili isušuju močvarna staništa i td.





Dušan N. Kovačević, dipl.inž.